Svetski dan autizma · 2. april 2025
ONI KOJI SE BORE ili ONI KOJI GLEDAJU
Danas je Svetski dan autizma. I svake godine, na ovaj dan, mi koji “nemamo nedostataka” podignemo plavo svetlo, podelimo post na društvenim mrežama i nastavimo dalje. Kao da smo odradili svoju dužnost.
Ali ovaj put hoću da te pitam nešto drugačije.
Šta ako smo mi ti sa nedostatkom — samo što ga ne vidimo?
Dečak bez prstiju koji me je naučio više nego ikad
Pre nekog vremena imao sam priliku da provedim vreme sa dečakom koji nema prste na ruci.
Očekivao sam da ću videti nekoga ko se bori. Nekoga ko je povučen, nesiguran, možda tužan. Jer to nam logika govori, zar ne? Nedostaje nešto — znači nešto fali.
Umesto toga, video sam nešto što me je ostavilo bez reči.
Video sam dete koje je toliko samouvereno, slobodno i prisutno da sam se ja — čovek sa svim prstima, sa svim “alatima” — osećao kao da nešto nedostaje meni.
On nije primećivao taj “nedostatak”. Ili bolje rečeno — prevazišao ga je toliko duboko, toliko suštinski, da ga više ni nema u njegovom svetu. Razvio je sopstvene načine. Sopstvene veštine. Sopstvenu snagu.
A ja? Ja sam stajao i razmišljao: kada sam poslednji put ja tako živeo?
Iskljucujemo ih — a oni su slobodniji od nas
Svaki put kad vidimo nekoga “drugačijeg” — autistično dete, osobu u kolicima, čoveka koji se kreće, govori ili percipira svet na neobičan način — naš prvi instinkt je da ih iskljucimo iz “normalnog” toka.
Sedimo na klupi. Šaptamo. Odmičemo se. Gledamo u stranu.
A zapravo, bez da to znamo, iskjlučujemo učitelje.
Jer ti ljudi su razvili nešto što mi, zarobljeni u svom komforu, nikad nismo morali: pravu, duboku, izgradjenu snagu. Nisu imali izbora da budu jake — morali su biti. I postali su.
Mi? Mi smo ostali meki od lakog života. Zakočeni u okvirima koji nisu naši, samo jer smo im se navikli. Uplašeni od neuspeha koji je u poređenju s njihovim borbama — zapravo ništa.
Upiremo prstom — da ne bismo gledali u ogledalo
Postoji jedan psihološki mehanizam koji svi koristimo, a retko ga priznavamo.
Kad ukazuješ na tuđi nedostatak — skrećeš pažnju sa svog.
Kad isključuješ nekog “drugačijeg” — ne moraš da se suočiš sa pitanjem: A šta je moja svrha? Da li ja živim punim plućima? Da li i ja, na neki način, stojim po strani od sopstvenog života?
Dete bez prstiju ne stoji po strani od svog života.
A koliko nas — sa svim što imamo — stoji?
Ukradite tu veštinu
Ne govorim o sažaljenju. Ne govorim o filantropiji ili “pomaganju”.
Govorim o učenju.
Sledeći put kad sretnete nekoga ko živi drugačije, ko se kreće drugačije, ko vidi svet drugačijim očima — nemojte odmah skinuti pogled. Stanite. Gledajte. Slušajte.
Pitajte se: Šta je ova osoba morala da razvije u sebi da bi ovako živela? I mogu li ja to da “ukradem” — da naučim, usvojim, ugradim u sebe?
Jer ta deca i ti odrasli koji se svakodnevno bore sa nečim što mi ne vidimo — oni su žive lekcije iz reziliencije, kreativnosti i dostojanstva.
Oni nam pokazuju da se može. Da se prevaziđe. Da se živi.
Pamet u glavu — pre nego što otpišeš
Kad mi je teško, setim se tog dečaka.
I podignem glavu.
Ne iz sažaljenja prema njemu — nego iz divljenja. I iz malo stida što sam ja, sa svim što imam, ponekad spreman da se predam zbog stvari koje su u poređenju sa njegovim svetom — sitnice.
Zato, na Svetski dan autizma, ne pozivam te samo da zapalit plavo svetlo.
Pozivam te da se zapitaš: Ko od nas zaista ima nedostatak?
Pre nego što otpišeš nekoga, pogledaj sebe. Pre nego što isključiš nekoga, pitaj se šta možeš da naučiš od njega. Pre nego što skreneš pogled, stani i vidi.
Možda baš tu, u onom koga si hteo da preskočiš — leži lekcija koja ti može promeniti život.
Svako nosi nešto. Pitanje je ko od toga gradi snagu, a ko opravdanje.
